Amalija Gržetić

* 1927

  • „Koliko vas je bilo u ćeliji?“ „E ja mislim jedno osam nas je bilo u ćeliji (osam), puni šenci puni buhe puni svega.“ „I znači i pokle 25 dana su vas popeljali…“ „Ja ja su popeljali kamionom u 4 ujutro. Smo došli u Trst, a u Trstu nas onda nisu ništa ispitivali. Tu su imali sve dokumente, muške posebno, nas posebno i kao minoreni ča smo ispod osamnaest godina, ali su bile i starije žene s nama. Samo znan da su Slovenke i neke iz Buja bacali unutra i onda sve ono ispečene. Sve prvi sloj im je bio sav ispečen. To su našli z dokumenti. One su bile kurirke i su ih našli s dokumenti. Su ih mučili, ali nisu išle s nama u Njemačku. One su išle u Đezoviti. Znaš onu pjesmu „Corroneo e la mia casa, Đezoviti e mio bel giardin c'e la sicura, sicura mi fai paura ma non mi fai morir.“ To je bila pjesma duga duga. To kantali po noći kad smo išli iz Trsta, kad smo išli na vlak, kad smo išli kroz Austriju, Udine. Kad smo išli kroz cili Trst smo kantali. Su vikali na nas: „No gridare!, No cantare! E ora mai andiamo via.“ A ča baš nas je brigalo.“ „A znači tamo su se vršile egzekucije, u Coroneu su ubijali ljude?“ „Ja. Tamo su delali ča ih je bilo volja š njima.“ „A ki to – su to baš fašisti delali?“ „Ja fašisti, ma fašisti su to delali i s Talijani, a ne samo s naši. Mi Primorci smo Vranića pojili, a i Talijani u okoli Trsta.“ „Pričali su tamo za časne sestre, u Corroneu da se smiju?“ „Jesu su se smijale. Jesu jesu su nam se smijale. Su nam se smijale. Ja su držale tamo i popi. Svi su delali čine. Svi skupa svi oni učeni ljudi su delali čine, su delali ča ih je bilo volja. Su nam se smijale, su rekle da idemo u Corroneo, da gremo u Njemačku pa su nam delale ko da će nam pošiškat kosu i sve.“ „Koliko ste bili dani u Corroneu?“ „U Corroneu sam bila deset dana. (deset dana)“ „Ja jedni su došli su bili tamo, baš je bila moja kolegica i prijateljica je bila tu na hodniku kad smo mi došli, ali nismo se smili dirat ni pojt blizu. Najgore mi ujutro partimo, a vi ste došli. Ja poli sam je našla u Auschwitzu.“ „Popeljali su vas znači na makinu (front)?“ „Ja na vlak od blaga i mi tamo nas je bilo po 70 u vagonu. Muški su bili posebi, mi posebi. Smo imali one neke raštele s onim žicami gori i to je bilo to. Kiblu smo imali unutri i to je bilo to. I četiri panina smo dobili i te male sendvičke gde, to smo dobili i vode, a u Austriji su nam dali neku župu bijelu, to je bila neka pržganica tako nešto je bilo, to je bilo jedan tanjur su nam dali. Pokle četiri dana do Poljske smo putovali sa četiri panina. To je bilo sve.“

  • „Vi, da li ste vi imali neku bolest?“ „Ne, jesam bila samo osam dana u reviru, sam dobila temperaturu. Je bila neka teta Marija, sad je umrla pred jedno deset godina je bila starija, je donesla neki radić na parale, je delala tamo u kampanji. I onda s onem kafon, s onem margarinom smo napravile taj radić smo tako pojile. Ko zna ča san ja to pojila između i ja sam dobila temperaturu. Tada su me dali u revir. San bila osam dan tamo. Jedna Talijanka Napoletanka me spasila. Ona mi je davala namaženu mast i kruha i tog. I onda su mi išla na tranšport, izgubila svu moju kompaniju sam išla s drugima na tranšport, ali srećom sam išla s Marečići, Ćusi i ženskami tu iz Istre. Sve iz Cerovlja iz Karbune. To su sve domaće ženske s kima sam ja bila, ali sam zgubila svu moju kompaniju.“ „Morete nam reći koliko je WC-a bilo tamo u vašoj…“ „To je bila jedna baraka pa su bile škulje do škulje. Na jednu stranu je bila jedna straža, na drugu druga. Nisi smio dva sekunda bit, onda su te bičevali s onim bičem. Je bija oni s bič onaj na vrhu ima tako jedan uzalj i z onim su te tukli. One koje si dobil po leđi, ja imam još danas jednu škulju sam dobila i to nedužna sam dobila. Za spasiti neka ni mogla stati iz škulje.“ „Ča jednu ste izvlačili?“ „Je nismo smili ja sam je izvlačila koliko sam mogla, je pala okolo i sam je peljala vanka.“ „Osim toga da li ste…“ „Nju nisu, ja sam dobila batine.“ „Osim toga da li ste još neki puta bili kažnjeni?“ „Ne nisam, ja sam bila jako dišiplinata. Sve sam podnesla.“

  • „Da li je bilo takvog kažnjavanja u Eberswalde?“ „Jesu kaznili nisi smija pričati s nikim. Nisi smija, a jedna je Ukrajinka si je našla brata a on je bija na drugu stranu. To je bija tako jedan prozorčić gdje su ti davali dijelove za mašinu i nisi smija ni s jednim razgovarati, a ona je vidla svoga brata je zvikala da je brat i onda su je kaznili, a nisu smili zarada toga. Par riječi dvi riječi su rekli skupa.“ „Kako su je kaznili?“ „Su je stavili na struju su je streljali. Imala je 19 lit.“ „A je to brat gledao?“ „Ni brat zna ništa.“ „Vi ste, znači ste, oslobođeni u kojem misecu?“ „Mi smo oslobođeni na dva maja u miru, al' smo hodili tri dane na noge. Svi su nas napustili: Njemice, Njemci svi su pobižali. Avioni su letili. Amerikani i Rusi su letili nad nami. Onda smo mi, nismo znači ča ćemo. Hodili smo, nismo imali za hranu. Onda smo našli kumpiri jer su i ljudi sa vozi bižali. To je bila sve jedna fila sve je bižalo i ovaj mi smo se seli tamo u šumu. Malo vanka iz ceste i onda su bili avioni. Smo išli na kupčići one kumpiri i luk i nikako smo pojili.“ „Tko vas je oslobodio?“ „Rusi.“ (Rusi) „Da i onda smo dobili paket ča su oni Amerikani pošiljali za Crveni križ i će su morali nam prije dat, su nam dali svaki dan paket i to, to je više nego je jedna umrla radi toga. Dobila na hranu, je dobila i ku i nije imala i su dobile proliv. Jedna Vera tu ke je iz Male Učke je imala 22 godine i nju smo zakopali blizu Berlina. Da da je imala i na plućima je imala je dobila na na pluća. Dušica Dušan, smo je dopremili doma, je živila do 48 godina. Je umrla isto iz Zarečja.“ „A recite mi koliko ste kili tako imali?“ „A bila jedno trideset kila, ali sam se držala dobro. Bila je da jena Slovenka tu iz Buzeta. Zapravo naša Istrijanka iz Buzeta na granici Slovenije, Ana Kocijan se zvala. I smo hodili jedan dan vanka iz logora, smo mogli poć slobodno jer nisu nam nisu više znali ča bi delali s nama i ovaj, ona se bacila u kanal i rekla: „Ja ne mogu više, pustite me.“ Ona je bila 25. – je dvije godine bila starija od mene, a bilo je naše žene ki su bile 15.-17.-te. To žene ki su razumili, ki su imale svoju dicu doma ki su pustili svoju dicu doma. „I!Ne!“, je rekla. „ Ja ne morem.“ Ni mogla, stvarno ni mogla. A meni je bila neka teta Ema iz Cerovlja je rekla: „Amalija, a ti je rekla daj izusti od tvojih plući od taj zrak. Onda ćemo nekako.“ Ja sam otvorila njoj usta sam joj dala zrak iz mojih plući i ona je uzdihla zela moje. I smo je zavile va jednu deku ča smo imali. I se je stala i je živila do lanjske godine i bila je i nona i baka i sve je bila.“

  • Celé nahrávky
  • 1

    Pazin, 14.07.2015

    (audio)
    délka: 
    nahrávka pořízena v rámci projektu Testimonies of Istrian survivors
Celé nahrávky jsou k dispozici pouze pro přihlášené uživatele.

Kad smo išli kroz cili Trst smo kantali....A ča baš nas je brigalo.

Amalija  Gržetić
Amalija Gržetić
zdroj: Pamět národa - Archiv

Amalija Ljuba Gabrijelić Gržetić, kćer Jure Gabrijelića i majke Marije. Rođena je u Zarečju 25. rujna 1927. Imala je jednog brata i četiri sestre. Otac je bio zidar, a majka se bavila poljoprivredom. Završila je pet razreda talijanske škole. U obitelji su pričali o politici iako je bilo opasno. Otac je svaki 1. maj bio zatvoren, a 1941. su ga pozvali u specijalne vojne bataljone - „suspeto politico“, dva mjeseca je bio na Kalabriji kad je Italija kapitulirala.  Nakon što su došli Nijemci, sakrivali su se u šumi, a lokalni fašisti su im pomogli.  Amalija je uhićena 16. svibnja 1944., došli su fašisti s listama, stavili stol na sred sela i prozivali su ljude. Kako joj je otac uhićen, tako su prozvali i Amaliju i odveli je u „Konvit“ (pazinsku gimnaziju) pa zatim u zatvor. Sjeća se kako su joj mučili oca. Njega su poslali u Dachau i nikad se nije vratio. Nakon toga sprovedena je u tršćanski zatvor Corroneo. Sjeća se kako su im se časne sestre smijale, da će im u Njemačkoj pošišati kosu. Nakon 10 dana ukrcava se na vlak, bilo ih je po sedamdeset u vagonu. Kad su došli u Auschwitz ubrzo su postali samo broj. Ošišali su ih, obukli u zatvoreničke uniforme, dezinficirali ih i smjestili u logor. Prvi dan dobila je i broj 82370 istetoviran na podlaktici. Smještena je u baraci 32. Spavale su u kojama. njih šest u jednoj. Sjeća se da su s Ukrajinkama imale odličan odnos dok su se Poljakinja plašili jer bi ih bile izdale. Uvjeti su bili strašni, prilikom obroka snalazili su se kako su mogli, mnogi nisu imali ni posuđe i pribor. Kad je netko bio bolestan otišao bi na revir, no mnogi su ostali tamo. Posebno se sjeća Milene, dvadesetogodišnjakinje iz Trviškog Katuna koja je tamo umrla od malarije. Sjeća se strašnih uvjeta u toaletima kad je dobila batina jer je pomogla jednoj zatočenici koja je od iznemoglosti pala u zahod. Nakon dva mjesaca odvedena je na transport za Ravensbruck, a zatim je upućena na rad u tvornicu u Eberswalde u blizini Berlina. Amalija je proizvodila bombe. Radila je na mašini od 6 ujutro do 6 navečer. Uvjeti su bili malo bolji ali ipak nedovoljno dobri  za normalan život. Pri kraju rata odvedena je na marš smrti, nacistički čuvari su se uplašili američkih aviona i ostavili su svoje zatočenike. Tri dana su tumarale okolo bez hrane kada su ih pronašli Rusi. Sjeća se kolegice Vere s Male Učke koja je umrla od prejedanja, a u posebnom sjećanju ostala joj je Ana Kocijan koju je povratila u život umjetnim disanjem. Kući se vratila 19.10.1945. vlakom. Sačekali su je majka i sestre. Poslije rata pomagala je u obnovi kao i mnogi drugi naši Istrani, siromašni ali sretni što su slobodni.