Sonja Ritoša (Grubić)

„…Sećam se, otac je imao konja, posle on se tu snašao, pa je, ovaj, proizvodio, ovaj, lubenice, pa znam kako sam bila mala na kolima pa te lubenice otvarala, jela sam ono, s time se hranilo stoku i tako. A od zemlje i slame se pravile su se kao blokete i s time se gradilo, nadograđivalo stalno, sve je bilo lijepo i krasno do 06. aprila, znači kao današnji dan 06. aprila '41. Bio je Uskrs. Mama je na stolu već spremila za nas, znači bilo nas je, jedna sestra se već bila udala, bilo nas je sedmoro djece i tata i mama, znači devetoro, stol veliki, stol, na stolu sve svečano za Uskrs, ovaj kolači, pečenka, juhica se dimila. To je bilo oko podne, tako, kad smo taman trebali da sednemo da jedemo, dolazi na konju jedan vojnik i viče tati, kaže „Odmah izvjesite bijelu zastavu, jer“, kaže, „zaratilo je i za jedan sat da budete spremni. Što god možete da ponesete a“, kaže, „drugo sve ostaje.“ I, ovaj… onda moja mama i sve šta će poneti jer tolika djeca, samo djecu, mala je imala 3 i po godine ova najmlađa sestra, ja sam već imala skoro 8, ne? I, ovaj, onda mama i tata su probali, mali pilići su se legli, pačići, šta ja znam, pa je probala susjedima, netko je bio dobre volje pa je dao novaca jer novac ste mogli poneti kol'ko možete, ne? Netko je dao novaca a netko je rekao „Ah, i tako će i to biti naše.“ I tako da što smo mogli se ponelo i mama je uzela to kad su došli, došli su vojnici da moramo krenuti i onda mama je uzela u naručje tu sestru najmlađu, ona je njoj bila kupila crvene cipelice za Uskrs, kao svakoj djeci neki poklon, sećam se to, njoj je kupila te crvene cipelice. To Gajski Rih, to vam je u tom Aprilu kišovito, blato sve, oni su nas na konjima terali da idemo to, više familija, koji nije bio starosedeoc tamo. Ko je bio starosedeoc tamo, to su bili mađarski fašisti, ko je bio starosedeoc tamo njih nisu dirali. I nas, ovaj, uglavnom na konjima su nas terali i po tome blatu sve i maloj sestri ovoj je pala crvena cipelica u blato i mama se sagne da će je uzeti i ovaj sa bičem tera da se digne i tako ta je cipelica, znam da je mala plakala, to se…“

Ja sam dobila difteriju i skoro sam umrla, bila sam jako bolesna. I, ovaj, sve je bilo nekako dobro, otac je bio jako snalažljiv čovek, on je poneo i par litara rakije kako je nije mogao ništa nego novac i tako te boce rakije i šta ja znam, on je od te rakije dodavao vodu pa je kroz žicu uhvatio vezu sa nekim prolaznicima, jer oni svi koji bi prolazili jadni ljudi, znate kako je tamo svi imaju oko žice, ne možeš nikuda i onda je tako uhvatio neku vezu sa nekim prolaznik koji, kojima smo se smilili i on bi donosio rakiju i tako prodavao tako da je novaca imao i onda bi on kupovao, bavio se uglavnom s time. Ali jednoga dana, ovaj, tatu su pozvali posebno van i da kopa raku. I on je kopao nekoliko dana raku da će nas svih streljati, svu djecu. I sve su nas poslagali, to se isto sjećam, sve su nas poslagali djecu i mi mami oko struka plačemo, ne, i već kad je bila raka gotova i kao da je on antifašista i, i tako, i onda, ovaj, i kak, već su bili postrojeni, ovaj vojnici i jedan, dva, broji na Mađarskom i mi u plač svi i dođe jedan Mađar, već da će reći tri, dođe jedan, drugi, neki viši oficir i kaže „Čekaj“, samo se svađa s ovim, kaže „Ako su, ako je on komunista“, kaže, „pa, šta su ti djeca kriva“, ne? „Šta su ti djeca kriva, pusti djecu.“ I tako tu, oni su se uglavnom svađali i mi smo ostali živi. I onda je on, ovaj, tatu su opet bili zatvorili posebno tamo negde, šta ja znam, uglavnom, tu smo bili jedno tri mjeseca, ja mislim tri mjeseca, meni se možda činilo i godinu dana, ne znam, ne znam točno. Bili smo dosta dugo. I jednoga dana kako je tata stalno s tim čovjekom koji je prolazio i mu kaže „Čujte, gospon Jovović, čuli smo da, da ćete za dva dana biti deportirani, deportirani iz ovoga logora, da li za Auschwitz ili negdje dalje, uglavnom bit ćete…“ I sad kaže „Ako se ikako možete snaći da se nekako sakrijete iza nekoga kantuna“, tamo je objašnjavao gde, kaže ovaj, „ja ću organizirati da vas čeka jedan ovaj čamac, brodić, da vas preveze za Pančevo.“ Jer to je preko Dunava, ne, iz Novog Sada. I ovaj, i tako kad je došo taj dan se sećam da smo se sakrili sve iza nekoga ćoška samo ne samo mi nego dve, tri familije, smo se sakrili iza nekoga ćoška jer je bilo puno to ljudi. I ovaj čovek nas je sačekao i mi smo na brod i za Pančevo… tamo, Zemun. A ovaj… kad su oni vojnici prozivali, kad su u vagone stavljali za odvesti dalje te ljude, logoraše, kad su prozivali, nema nas, nema te druge familije. Odma su znali u čemu je stvar, su telefonirali već u Pančevo i tamo nas, već su nas čekali.