Nerina Rakić

“To je bilo 3. januar. Ujutro smo došli. Alarm. Tamo gori nije bilo šumica, za ići prema Monte Ghiru, nije bilo šumice. Tamo je bila mala šumica kod mlina, su bili takvi stablići. Sjećam se kad je došlo to, kako se reče, organizirano, čoviki šta su se bavili tim, ča su nas poznali i jedno i drugo. Su nam rekli da dođemo u deset sati da ste tamo jer da ćemo čekat jer da će doći bakuli… bakuli su bili policajci fašisti, u crnom su bili, da će doći kamioni po robu od toga mlina, od čega su ljudi živjeli, da će odnijeti. I sad su bili dori i jedni i drugi, šetalo se gori i doli, se čekalo da dođe momenat. Sad ko je počeo prvi, Vam kažem, šetali smo gore dole i bilo je puno. Sve na jedanput počnu govoriti “juriišš”. Već je bio jedan mrtav. Ja sam vidjela, tamo je bio ranjen moj dečko, on je dobio u nogu, bio je u bolnicu, i dva prsta, kasnije kad smo se vjenčali nije mogao nositi veticu. A znate šta su imali oni? Su nam pokazali da ako slučajno bude nešto, su bili imali one boce karburo, šta se ono stavlja unutra? Mi smo doma imali, nismo imali svijetlo, na Valdebeku, to bi se stavljalo ti prah, vodu unutra, kao jedan flaša od aluminija. To smo imali za gledati. To da će baciti jer nisu imali oružje i su mislili da možda neće. Stari moj, tri mrtva. Ne znam koliko ranjenih. Jedna žena, radila je samnom, starija je bila je u grlo, vikala e nešto. Taj moj dečko ča je bio vidim da ga blizu mene nose. Samo zemlju bi se vidjelo kako praši. Ja sam se ulovila i spustila sam se dolje, za ići u bar, dolje na željezničku stanicu. Po nekim stepenicama.. I tamo sam vidjela na jednom stolu od biljara je bio Lussi. Mrtav, Je bio visok taj čovjek. Moj muž, ti dečko su ga odvezli u bolnicu. „Tko ga je odvezao?” „Ne znam.“ “Amerikani ili naši?” „To društvo, naši šta su bili tamo. Ne, Amerikani se nisu petljali za to. “A tko je pucao, bakoli?” „Bakoli! Fašisti! Bilo je još fašista. „Znači u baru je ležao Lussi, i još?” „On sam. Jedan je bio ranjen, njega su odvezli prije, poslije je umro, Salgari. I Lino Mariani. Oni su umrli. Ja nisan vidjela, oni su bili ranjeni. Ja kad san čekala u bolnici na vrati što će mi reći za tog mog dečka, čekala je i žena je bila noseća. Od Salgarija. I tamo su joj rekli da je umro.”

“To je bilo.. da, da.. kako se reče. sve na jedanput je došlo, nismo tu vidjeli neku veliku razliku, jer mi tu u Istri, mi u Valdebeku nismo imali… jedan dan su došli jedna velika grupa Nijemci, u Valdebeku. Sa šefovima, ne sami. I su bili Talijani. I neki Talijani prije nego ih ubiju su se predali. Su išli s Talijanima. Oni su došli tamo, i u moje dvorište su bili, i onda su bili tih par Talijani, i onda kako ja i mama govorimo talijanski on čuje da govorimo talijanski.. i taj Talijan se zaustavi “Čujte ja bih molio vas ili vašu mamu, familiju, ako bi mu mogli dati adresu našu da bi njegov mama mogla pisati. Da Nijemci daju, nešto da… Je rekla mama “da, zašto da ne”. I smo mu dali i onda je par puta. On je bio iz Trenta. I onda je on jedno par puta dobio pismo. I došao si uzeti, kod nas. I onda se vidi da su ga mijenjali, ča iz Pule. Oni su bili tu, gdje je to igralište. Ja zovem to, tu je bija Mušolini. Tamo ispred je bio napisan jedan veliki “M” (smijeh) U kamenu. A od iza je bila neka muzika, sport, ne ča je bilo. I tamo su bili oni namješteni. Tamo je bila vojska, Onda su došli u Valdebek, da li su nešto čuli ili su došli kontrolirati s partizanima kako će biti i jedno i drugo. Naš brat je bio nešto bolestan, nije mogao ići nigdje. I onda ja, finija je rat, imala sam adresu od njih i pišem doma, mami, Ema se zavala, Ema Pedrotti. I ja pišem to pismo i mi je odgovorio on. Jer on me je poznao, znao je kako se zovem. Sam mislila da, će mama… Da zovem za vidjeti kako je uspjeli, da li je dobro, da li je doma došao živ. Je rekao da, da je samo jedan mjesec bio s partizanima, da je bio malo tamo dok su ga oni i da su ga pustili i išao je u Njemačku.”