Marko Pilepić

„Vaši bjegovi, koliko puta ste pokušavali?“ „Dva puta.“ „Možete nam ispričati prvi i drugi put?“ „Prvi put sam bio jako mlad. Ustvari tri puta. Prvi put su me uhvatili na Monte Grando.“ „Na Monte Grando?“ „Da. Bila je jedna grupa nas da ćemo bježati u Italiju, i dođemo na Monte Grando tamo, poslje su dvojca kupili kruh i salame nešto, a poslje mi ćemo ići naprijed. Kad smo došli na Monte Grando tamo udbači stoje, čekaju nas.“ „Gdje na Monte Grandu?“ „To, odmah, gdje je benzinska pumpa.“ „A je bila i tada benzinska pumpa?“ „Ne, ne, to je bilo sve pusto bilo. Bila je samo jedna gostionica malo lijevo gore.“ „Kako se zvala?“ „Ma ne sjećam se ne. Znam da ta gostionica postoji di i danas, samo modernizirana.“ „Aaa, da, to je, to je, poli Turkovića, odnosno “Kod Sonje” loštarija.“ „Tako je.“ „Da, da“ I tu nas je dočekala UDBA, i njih odmah u auto, a mene u šumu odvede ovaj policajac, ovaj iz udbe. Stavi mi pištolj iza leđa i gura me u šumu, ja sam vidio mamu, tatu… tatu nisam vidio, ali vidio sam čitavu familiju pred očima. Ja sam mislio sad će me ubiti, gotovo je. I gura me u šumu sa pištoljem. I kaže „Gdje si pošo?” A ja ovako od straha, nisam više (??) i reko preko granice. “Majku ti tvoju, ajd nazad!” I sav sretan sam bio jer me nije ubio.“ „Kada je to bilo?“ „To je bilo…. Koliko sam imao godina?! Ja sam imao možda 11 godina, tako nešto.“ „Znači, ’51.“ „Tako.“ „A ako ste ’52 godine došli iz Rovinja u Pulu?“ „’52 sam došao iz Rovinja u Pulu, a to je bilo poslje ’52, ’53 tako nešto.“ „Znači ’53… a bila vas je cijela ekipa?“ „A bilo je par nas, jedno 4, 5 nas je bilo… mladi, svi su bili klinci. To je bio prvi put. A drugi put sam s jednim Crnogorcem, sjeli samo na vlak i do Divače smo došli, i u Divači su nas otkrili, i pobjegli smo iz vlaka doli i pobjegli smo po noći po šumi i došli tamo negdje prema Škufiji, ne znam tamo neko selo, i tamo su nas uhvatili.“ „U Škofije? A prije ste rekli Sežana?“ „Škofije, Škofije.“ „Škofije. A kako ste tim vlakom mogli, šta ste se sakrili u vlak?“ „Da, mi smo se sakrili u teretni vlak, bio je jedan vagon teretni.“ „Aha.“ „Pa smo u njega ušli.“ „Kako ste se upoznali s tim Crnogorcem? On je tu živio?“ „On je stanovao ovdje gore na kaštelu, njemu je familija došla iz Crne Gore, bilo je puno djece, mama je bila sama sa puno djece, a bila je u društvu s jednim Talijanom koji je valjda bio u zarobljeništvu dole, za vrijeme Italije. Oni su svi pobjegli na kraju, čitava familija je pobjegla. Uspijeli su da pobjegnu. Nisam ih poslje nikad više vidio.“ „A treći puta?“ „Treći puta sam uspio.“ „Možete nam to ispričati?“ Ja i jedan moj prijatelj ovdje, ja sam… on nije htio ići u vojsku. Pitao je kako bi bilo da izađemo, da pobjegnemo… ni meni ovdje nije bilo… vratio sam se iz vojske, pa nisam mogao dobiti posao, tražili su puno papira, treba svakome skoro da, da mu nešto daš, da se ulizuješ, i tako dalje, i meni je to dosadilo, i reko: „ Ma idem ja preko granice.“ I on je rekao: „Ajde idemo.“ „Čekajte, oprostite, došli ste iz vojske, kada? Kojega lita?“ „’63.“ „’63., znači imali ste tada 23 godine?“ „Da.“ „Bili ste u vojsci na Kornatima dolje?“ „Ne, ne. Bio sam u Banja Luci.“ „U Banja luci…“ „Da…“ „Tamo su tenkisti bili?“ „Ja sam bio u topništvu.“ „Topništvo… vratili ste se iz vojske i odlučili ste se za bijeg?“ „Da…“ „Možete nam to ispričati, koje godišnje doba je bilo, kako ste planirali…?“ „Bilo je ovo godišnje doba. Ovo godišnje doba je bilo kada sam se sreo s prijateljim njegovim i dobio poziv za vojsku. Da ću trebat ići u vojsku su mi rekli… I reko ajmo, idemo, preko granice. Vozio sam se autobusom od odavdje do Kopra.“ „Koji autobus?“ „Ma jedan običan autobus.“ „A koja firma, ne sjećate se?“ „Ne, ne sjećam se.“ „To ste išli sa stare autobusne?“ „Da, sa stare autobusne stanice.“ „I tamo smo stigli u Kopar, smo sišli i onda smo pješke išli. Išli smo, ja sam se znao orijentirat, pošto sam bio u vojsci, to sam dobro znao, i išli smo navečer kasno, tako da smo pratili sunce, zalazak sunca i tako smo išli. I došli smo u Škofije, opet, i tamo na groblju smo čekali čitav dan da dođe noć.“ „Na groblju u Škofiji?“ „Da.“ „Niste bili možda malo sumnjivi?“ „Nije nas nitko vidio. Na groblju nema nikog. Kad bi netko dolazio mi bismo se sakrili, tako da mi smo tamo čekali na groblju, na brdu. Čitave Škofije su dolje. I od tamo smo pratili sve, vidiš odmah ako netko dođe na groblje, onda bismo se sakrili. I čekali smo da dođe večer i istovremeno je došla, veliki oblaci su došli iz Italije sa kišom. Ja sam reko ovom mom prijatelju, najbolje sada kada obali dođu da krenemo. I mi krenuli, tako je padala kiša da nismo vidili di idemo. I došli smo točno u sredinu neke karaule. I onda pogledam di smo i vidim kuće oko sebe i vidim jedan vojnik ide i drži se za kapu i ide i trči. Reko: „Bože moj di smo došli?!“ I sva sreća naša, točno sam vidio kad sam prelazio granicu tamo. Bilo je sve očišćeno, dosta veliko mjesto, čisto je bilo, tako da nije bilo žbunje, nije bilo drveće ni ništa. I tu smo pobjegli preko.“ „U Trst ste pobjegli tamo?“ „U Trst, da.“

„Ja bih se vratio malo na početak, rekli ste da vam je otac ubijen u partizanima, ne znate gdje je poginuo?“ „Na Labinštini tamo negdje, ima čak i spomen njegov tamo. Piše gore, ima gore… u Labinu ima enciklopedija Istre.“ „Istarska enciklopedija?“ „Da, piše njegovo ime. Pilepić Marcelo.“ „Da vas pitam, znači on je praktički poginuo kao ratni heroj, i nikoga to nije zanimalo, vi kada ste odrastali…?“ „Nikoga nije zanimalo, nitko se nikada nije pitao tko sam ja, šta sam.“ „Vi ste znači bili djete ratnoga heroja i tako ste prolazili?“ „Da, on se vratio iz Italije da bi ovdje, da se bori za Istru. Oni su bili zapravo jako bogata familija, koliko sam ja čuo, moja mama nije onda znala pričat naši jezik, nije se znala snaći, a nitko mi nije nikada pomogao u vezi toga, nikada. Dapače, jednom prilikom mi je jedan tamo mornar, jedan, vojno lice, mlad, ne znam šta je bio, nešto su se zakačili zbog jedrenja, jer se onda jedrilo jedno vrijeme. I onda mi je rekao: „Tebi ćemo staviti sidro oko vrata i baciti te u more”. Rekao sam da, lako je tebi sad to reći, kad je moj otac poginuo za tebe, ovdje. I onda se bio uplašio, kaže, izvini nisam ja to tako mislio, da ali to si rekao pa šta hoćeš. Bio sam, onako, malo drzak prema njemu, on je bio bezobrazan prema meni. I onda se malo poslje izvinjavao, da nije on to mislio. I sa vojskom sam imao problem ovdje dole. Sa vojskom, policijom. Kažu da sam ja bio kriminalac. A tko me stvorio takvog? Nisam nikog ubio.“ „Gdje ste jedrili?“ „U Uljanik i poslje u Mornar.“ „A Mornar ovdje gore na…“ „Ne, Mornar je bio ovdje kod Uljanikovog mosta. Mornar je bio dolje gdje i veslački klub.“ „A bilo je i jedriličarsko društvo Mornar i veslaški klub Istra, sve u jednome?“ „Da, sve u jednome.“ „Ste znali, ste čuli za Angelinija, plivača?“ „Ne bih znao.“ „To je bilo tu gdje je kapija Uljanika?“ „Da.“ „Da, da, da….“ „Da vas pitam nešto, zanima me jedna stvar. Oni vaši prijatelji, što su ubijeni na pučini, koliko su imali godina?“ „Čujte, ovaj jedan (?) je napunio 19 godina. 18, 19 godina. Ništa stariji nisu bili, nijedan.“ „Znači zaustavili ih, legitimirali ih, ustrijelili ih?“ „Uzeli osobne i ustrijelili. Pazi to sada znaju svi u Puli, svi znaju. Jer mama od ovoga Škorije, ona je išla… mama njegova i mama moja su bile prijateljice. I onda je ona došao kod mene, i počela je pričat da je bila na općini, da je vidila osobnu kartu svog sina, mama je prepoznala osobnu kartu na stolu, i da su joj rekli da je on odveden na nekakvo ispitivanje, varali su jadnu ženu i tako dalje. To je pričala ona mojoj mami. Ja sam to čuo. Svi su znali.“ „Da li su ih kasnije pokopali? Da li su im predali tijela?“ „Ne postoji tijelo.“ „Znači nikad se to nije razrješilo?“ „Kako sam ja čuo, da su ih tako izrešetali da ništa nije ostalo, čak su i našli neki dio broda, sav izrešetan. Nikad se tijelo nije našlo. To je bilo vani na pučini.“