Aldo Mijandrušić

“Zadnji put u desetom mjesecu nisam spavao doma. Tata kaže: “Aldo spavaj ti doma, ja ću čuvati stražu, budi ti bez brige. Psi neće lajati nego na neprijatelja, na Nijemce i Fašiste.” I kaže: “Ako su naši psi neće lajat.” I to je istinito da je to bilo tako. Kažem: “Tata, bolje da ja idem.” Sam večera, sam se okupao, su mi zagrijali vodu z neke golide, znaš kako su bile, jer nije bilo kupatila. Sam se oprao, i kaže: “Da bar malo spavaš… od kad nisi spavao na krevetu?” Ja se ne sjećam kada sam spavao doma… I ja sam iša spat, i u neko doba ujutro, nisam se svuko, samo sam cipele izuo, sam se legao u krevet, ali nisam se svuko nego samo izuo cipele jer sam ima onaj engleski automat i njega sam drža pored sebe, bio sam š njin u rukama i spavao I tada psi su lajali, su mene probudili. Ja sam bio vani i čujem po cesti, možda 300 metara niti ne od kuće, da neka vojska ide jer je puno nogi ima, tako mi je reka. Nisam se ne veza, samo sam hitio te cipele, jer sam izletio van, a otac ide tamo di san leža. Je reka jedno 10, 15 minuta, nisu odmah došli, prije su bili sigurni, da nema nikog po selu, razumiš. I onda lupaju na vrata. Najprije, svima su lupali na vrata. Ali najprije su mojoj. Se probudi i pita odmah za mene, fašista neki, ne Brljafa, Brljafa je bia iza njega, kaže “Aldo?” “Ma kakav Aldo, ne znan ja di je on.” I kaže Brljafa: “Kako ne, kad ti je sin u 10 sati doša doma?!” Pazi, a ja jesam doša u 10 sati doma. Znači da je neko…” “…u selu.” “Ne vjerujem da je sa sela, jer nije bio ko, sa sela smo ostali jedan od tega pokojnega Ruda zrman, njegov brat, jedan smo išli zajedno u partizane s njin, mlađi, ali stariji je bio boležljiv, on nije iša u partizane… Dobro radio je on na terenu, ali nije išao u partizane… I Zgrablić Franjo, on je bio ’15-to godište, on je bio odbornik, on nije sigurno. I Vlahović Poldo i Bepo, dva brata, jedan je bio invalid, on je jedva uvijek sa štapovima iša. Poldo je bio u svakoj akciji dok nisan ja iša u partizane, poslje ne znam, ali su nastavili dalje, on je u svakoj akciji učestvovao, 20 godina je bio stariji od mene, ali je u svakoj akciji učestovao što smo organizirali. I po noći i uvijek je bio s nama. Prema tome, sa sela nije nitko sigurno. To je taj Brljafa sigurno, jer su mene… a ne znam…”

“Četiri, pet puta su me tražili, a otac je govorio uvijek isto, da on ne zna, od kad su tu Nijemci, da on nikad više ne zna za mene. A vraga ne zna, kad me on vidio, kad je doša iz te bolnice, me vidio sto puta i smo ga pratili na svakom koraku. Ali, ovi su ipak jer su bili svaki put. Prvi put je bilo puno Nijemaca, to je bilo u prvom mjesecu iza Nove godine, kad su mi uhvatili tega rođaka i njegovu sestru uzeli u logor. Onda je bilo puno Nijemaca, bilo je mješano, ali poslje su bili samo fašisti i samo dva Nijemca, koji su s ocem razgovarali. S ocen nismo bili završili da je on municifir (?) do desetog mjeseca taj dan da se to desilo. I uz to krali su, uzeli su nešto vina i pršuta su pouzimali, i špeha i to. Samo je jedan materi, ona nije razumijela talijanski, ali taj joj je reka na talijanski da je bacio jednu vreću brašna i je neku deku bacio s kreveta na tu vreću. I je diga i pokazao da je ta vreća tu. Ona ne govori talijanski, on je vjerovatno bia negdje iz Italije, joj je pokazao, a Franjo, joj je dao jenu s kundakom po leđima, materi. A nona, je sjedila u kuhinji, smo imali veliku kuhinju, cca. 3 puta koliko je taj prostor tu. Njoj je veziva tu crvenu maramu i izvadio konop iz ruksaka i kaže to je bilo namjenjeno da me zavjesi na murvu. I joj je veziva tu maramu. “Ti si”, kaže, “komunista ko i tvoj unuk. Tvoj unuk Aldo.” I kaže: “Neka izađe iz kuće, ili ću kuću zapalit.” I ona mu, opet ću ponoviti, rekla: “Franjo, ja iz kuće ne idem. Ja san došla u tu familiju, jer kuća je velika, ja sam došla u tu kuću 24-ta, kada sam se udala za pokojnega muža. Ja ne idem. Ako ćeš zapaliti kuću, zapali ju, ali ćeš imati na duši jednu staricu od 95 godina.”