Josip Križmanić

-...pokušava pobić va Italiju ća. - E, to to. Morete nam to ispričati? Kad je to bilo, zašto..? - Ja. To je bilo četrdeset i osmega leta. Marča miseca. Dvajset marča. Oni dan san ime..va Pazinu se je, kako..smo mi dobili poziv za u vojsku. A mi smo bižali ća. Nas je..nas je bilo makor jeno 10. Samo, jedan nan je stori špiju, jedan Žminjac. Jeba mu pas mater, on nas je prepelja priko, da će nas priko popeljati, toliko šlodi nan je ze i svega, i onda je javiza stražu tamo da nas i..ćapaju. I to je tako bilo. - Gdje je to bilo? - To je bilo...nas su uhvatili blizu Buzeta tamo. - Blizu Buzeta? - Ja. - Kad ste htjeli prijeć u Italiju? Kadi se..blizu Buzeta gdje? - A..Prodani. - U Prodani. - Selo Prodani. Tamo. - Mhm. I tamo ste trebali onda poć u Sloveniju, je tako, ča ne? - Ja ja. - I tamo su vas ćapali? - Ja. - Ki vas je ćapa? - A partizani. - Partizani? '48.? - A ja. - Da. Su vas ćapali? Koliko vas? - A jeno 5. A neki su i ušli. - A zašto..zašto ste se vi odlučili bižati? - Da ne gremo u vojsku. - Da ne grete u vojsku? - Da. - I vas je bilo to.. - Da smo kao talijani..talijanski državljani. - Mhm, mhm.. I kod Buzeta su vas ćapali? - Ja. - Mhm. I kamo su vas popeljali pokle? - A od Buzeta u Zagreb u disciplinski bataljon san bija dvije godine. Dva leta. Va Zagrebe, kako u vojski. -A prije toga su vas popeljali u zatvor forši? - Ja.. - Kadi su vas popeljali? - u Buzetu smo bili u zatvoru i u Pazinu. - Zašto? - Iz Pazina..to ča smo stili pobići. Zato su nas...tako tako, tamo tamo smo bili. - Ja ne bi..mene ne bi bili..ja san stori sedamnajst miseci logora. Talijanske vojske, oca san zgubi, i još me goniju u vojsku. I san njin reka da ću uć! Ja san njin prvo reka; ko buden moga, ja ću pasat priko! - A morete reći; znači, iz sela Prodani ste vi krenuli u šumu? - Ja. - A taj Žminjac vam je reka da zna put? - Ta blago je pusti ljude, kako da bi ih tu dopelja, on je reka da su pasali priko granice, onda su ih sve..i to su ih ubili svih! 11. - To je bilo taj..ti put? - A ja. - Kad ste bili vi? - Ne, to je bi drugi put. Ja, drugi put. Za nami oni su šli, za nami. Ti isti. I su šli..kadi ono..Završje! - U Završje? - Ko ste čuli za..Završje? - Da da. - Tamo he je makor 11 od moje kumpanje zakopane. Ja jer su hi ubili..ke su poubijali..oni brižni svi s trbuhon za kruhon i ondi su ih poubijali i hitali, Žminjac ih je dove ondi, in je reka „Sad ste priko“ i onda su ih ondeka..

"Da li ste vidjeli svog oca u logoru?" "17 dana sam ga vidio. Nismo se smijeli družiti, odveli su ga 200 km daleko. Poslije su došli radnici koji su s njim radili, pola ih je umrlo, išli su raditi jedan tunel gdje je voda kapala po njima, vlaga, 12 ur na dan, noć i dan, hrana slaba, ako bi našli nekoga da spava bi ga namlatili. Tamo je bilo strašno. Završili su ga. Tamo mi je umro otac, i još jedan susjed ovdje. To je Natzwailer logor."

-"Ne se sjetin. Ne se sjetin taj đavo kako se zvao.. - Kako ste došli..kako ste došli s njim u kontakt? - Jedan je, tuka jeno selo je..jena kuća je zvan sela, tamo priko, prema Borutu. I on se tamo, s ten mladićon, on se je upozna. I je prihaja i h njemu i ča, i on ga je seja, „da, hote“, i ta sirotinja je mu od otac proda jedan par voli..su bili osamnjast kvintali ti voli, i to je bilo dve gore, i se šolde si je ze, hudoba ih je tamo dotjera da su in pobrli sve i poubijali. I novac i zlato i sve njin je reka neka si zamu, svega i onda je he dognu tamo na smrt. Ne znon kako se zove ta Žminjac. - Znači, on je to radio često? Skupljao ljude i u dogovoru sa policijom.. - A ja..a je..i tamo hi je gno na smrt. - Ali inače, da li su ih morali ubiti? Zašto su ih morali ubiti? Zašto su ih..? - Nisu ih oni morali ubit...a.. tako je bilo, da. I to je sigurno pazinska milicija ih ubila i udba. Tu va Pazinu. - Znači, vi ste imali sreće, vas su samo zarobili? - E ja. - A kako je izgledao taj trenutak kada je..došla milicija, šta ste pomislili u tom trenutku? - A..a ča san promisli..uhvatili su nas i bog. I..a tu ih je bižalo..tu iz Istre, tu je ljudi šlo. Već ih je šlo ća nogo ih danaska živi, znate. Već z Istre! Koji su tu živili. Pa mi toga..mi..ja iman sestra..je uza mi vi z Rike. Iman u Trstu jenu sestru. Ona je ušla iz Rike priko granice, ona je u Trstu. Druga sestra i brat su pobigli isto, oni su..e sada..on je u Australiji, ona je sada obe dve sestre skupa živiju. Su va Trstu obadvije. Ma svi su..četiri su ušli od nas ća. Ja..mi bimo bli svi šli. Ja san jako pogriješi jenu stvar, ću van istinu povidat, san pogriješi, da bi bi samo moju mater ća, kad je bila sestra u Trstu, da bin je bi da u Trst, ona bi bila dobila talijansko..ono penziju, ča je otac bi umr va Nemačke s talijanskin državljanstvon. A nikad niš ni dobila. I onda je moja sestra..delala va Trstu, je našla jenega advokata, ću van istinu ja povidati, sve kako je bilo, našla je advokata i delala je ona da ćemo dobit novac..kako talijanski državljan da je on tamo umr. I sve je šlo va redu, samo kad su imeli ti novci prit, da su njoj odgovorili da je Nemačka je platila Italiji, Italija da je Jugoslaviji. I su naši..su nan šolde pojili, tako da nismo niš dobili."

“I onda su mi dali jedan dokumenat, to me spasilo, nisu me terali nikamo na posao. Zarazili su me komarcima i inekcijama, u hladnu vodu su stavljali ljude, svakakve eksperimente su radili da vide koliko njihova vojska na frontu može izdržati. -Kako ste vi to izdržali? – Nije bilo lako, temperatura nas je tukla dvadeset dana, onda smo pili kinin, ako ste čuli? Meni se sada diže štumig kad se sjetim, to je žuko... i to je hitalo doli temperaturu. Poslje je čovjeka opet uhvatila temperatura... A taj dokumenat je bio kao lična karta. Već su me bili preobukli za transport a kad bi im to pokazao svaki put bi me ostavili. Ja se tamo nisam naradio, maltretirali su nas, ali nisam bio prisiljen raditi teško delo... i to mi je možda spasilo život."

-"Ja ja..pobra šolde, hudoba on. - I on vas je pelja do Prodani? - A ja..a i tamo su nas ćapali. - U šumi su vas ćepali ili kako? - Baš mene su na cesti. - Na cesti? - Ja. - Van..izvan sela Prodani..? - Prvo...foši još pesto metri do Prodani. I jedan je bi z manon z Novaki, i on je bi pobiga. On je lipo pobiga i bom je ša drugi put, je pasa priko granice. Je je. Je bio šo va Trst. I pokle su mu dva brata šli ća, i barba, temu..i jedan je..je je..(ih je donija smanon, ja???), ja. I su oca hitili va jamu, i sestru. Ona je bila oženjena za, sestra mu, za jenega talijanskega brigadira, ča je ime jenu šćer..i su ga hitili va jamu. I čovik je bi pravi. Dosta. Samo, talijanski su govorili doma, ki će znat ča je..kemu se je ča zavrtilo, onda tega čovika triba ubit. To ni bilo..nikakovega reda ni bilo. - Je li još neko živ od vaših..kompanjona? Od tih 5 ča ste stili pobići? - A čekaj..ja paran da ni..teško teško da je...sve je, ali je mrtvo, ali je ća. Ne, ča se domislin, ni nijenega drugo. - U Buzetu, koliko ste bili u zatvoru? - A tamo nisan bija..jedan dan ili dva, onda su nas odonuda va Pazin dali. - A u Pazinu, gdje je bio zatvor? - A doli nad Jamon. - Nad Jamon? - Znate kadi je Jama u Pazinu? - Da da da da. - Onodeka je bi zatvor. - Unutra, u kaštelu? - Ja. - Tamo je bija zatvor? - Je je, tamo je bija ta zatvor. - I...ča je bilo kad ste izašli iz Pazina iz zatvora? - Onda su nas peljali va Zagreb. - Odmah za Zagreb su vas peljali? - Ja. (...) Veruge na ruke i do štaciona, na štacionu nas je mula. I onda smo, va Zagreb nas je pelja. Va disciplinski bataljon Vrapče. (Ja san dobro ga pozna??). - Disciplinski bataljon Vrapče? - Ja. - Znači, u Vrapču ste bili u..kasarni? - Ja. To su bili disci... - (????)..'48., pokle ,da (???)... A rečite mi, šjor Križmanić, ste nosili uniformu? - Ja. Vojničku. Dva leta smo mi..smo imeli..mi smo imeli puške drivene. Mi smo zanimali, kako svi..druga vojska. Samo drivene bobme, drivene puške i..eko. - I to je bilo zato ča ste stili pobići? - Ja. - Su se ponašali grubo prema vami? - A..nisu ne najlipše, ne..ja san jenemu oficiru reka: „Pa zašto se ne računa meni talijanska vojska?“ Da je bila vojska..da je.. to da je bila neprijateljska. „Ma ti si bi neprijatelj njemu, i ja tebi.“