Zoran Kamarit

Ja sam, eto, nekom nesrećom ili srećom bio tri puta u minskim poljima, jedanput noću. Ne mogu da objasnim uopšte kako sam to preživeo, naročito taj noćni upad u minsko polje. Jer oko mene su oni drugovi sa kojima sam prethodne noći spavao na slami u nekoj seoskoj kući, u seoskom dvorištu, svi izginuli, a ja sam ostao živ. I posle isto tako, kasnije su nam se priključili Talijani, jedna grupa Talijana, koji su posle kapitulacije Italije prišli našoj armiji. I sećam se, to je bilo užasno, kretali smo se pored pruge i izvan onih jarkova i onih žbunova koji su pored pruge postavljeni. Desilo se da je išla jedna kolona, nas nekolicina, da bi smo postavljali te kablove. Napred su išla dva Talijana, pa jedan mladi Ličanin, mlađi čak i od mene, Perica, pa ja. Mina je eksplodirala, ubila je prvog Talijana. Za njim je krenuo da ga kao spasava ovaj drugi Talijan, i njega je ubila mina. I sada je došao na red Perica da pokušava to nekako, da vidi šta će, kako će dalje, da li može nekome da pomogne... I Perica je naleteo na minu. Odnela mu je nogu, celu do kuka. Ja sam skinuo svoju dolamicu, zavio mu to što je od noge ostalo i naišla je neka komora, Pericu smo natovarili i nisam više znao šta je sa njim.

Kolona je išla Ilicom (onom glavnom ulicom) i sa jedne zgrade ustaše su bacile bombe. Na moju sreću, upravo u tom momentu, ulicom se kretao jedan kamion i mene zaštitio, ali ispred i iza je teško ranio dvojicu mojih drugova.

Za vreme okupacije fakulteti nisu radili, ali osnovne škole i gimnazije su funkcionisale. Ja sam bio u osmoj muškoj gimnaziji. Bio sam, tako, solidan đak i ... bio sam antinacistički raspoložen. I zbog toga sam doživeo jednu veliku nevolju, da ne kažem i dramu. Dobrovoljci Ljotićevi, pronacistički orijentisani, su me uhapsili i u njihovom štabu u Kneza Miloša ulici, teško pretukli i ... trebalo je da me šalju, bar tako su govorili, u logor Banjica. Na sreću sestra moje majke je bila ugledna apotekarka u Beogradu koja je takođe svojevremenu prešla Albaniju, imala Belog orla i tako dalje itd. Uspela je da preko nekih veza, da dejstvuje na Ljotića - da me pusti. Ja sam onda došao kući i do kraja rata sam se krio na Voždovcu kod jednih svojih rođaka. Upravo kod rođaka inženjera Kržehnika (Křehlíka), Čeha, koji je bio oženjen tetkom moje majke. Ja sam se tako kod njih krio i dočekao oslobođenje.

Moj brat kao student arhitekture naučio je nekako daktilografiju, pa je uspeo nekako da se zaposli na klanici kao daktilograf. I naravno tu i tamo je mogao nekad neko meso, al’ pre svega konjsko, da donese i tako kadkad smo imali za neke obroke i neko meso. Posebno je bio događaj kada je doneo jedan biftek od pozorišnog konja. Naime pozorište kao pozorište, za neke određene predstave ima uvek jedno-dva konja koji se pojavljuju na sceni. I taj nesretni konj je slomio nogu i završio je naravno na klanici. I to je bio praznik kada smo deo bifteka od tog konja pojeli.

Povlačenje je bilo jedno 17. marta (1945), kada su Nemci izvršili jedan protivnapad. A mi smo svi bili praktično nedovoljno naoružani. Nismo imali ni avijacije tada, ni topova, oružja nekog boljeg, pa je došlo do povlačenja i brat i ja smo se, a bili smo u istoj jedinici, jedva smo se, srećom, izvukli iz tog obruča koji nas je već takoreći opkolio sasvim. Moj brat je tada dobio neke teške reumatične napade, pa su ga dva borca na rukama izneli, da ne bi pao ustašama u ruke. A isto je bilo i sa mnom.

I jedne noći negde oko 1-2 sata posle ponoći, dolazi načelnik (Stjepan Han) i kaže „Treba nam hitno geštetner papir“ (jer se na geštetneru to izvlačilo - te prve verzije tog plana). A ja kažem „Pa čekajte, znate koliko je sada sati? Gde ja sada to da nađem?“ A on mi kaže „Žao mi je, ali mi to moramo imati!“. I ja onako u engleskom šinjelu, imao sam ga još iz rata umesto zimskog kaputa, engleski šinjel i neki kačketić, (uzmem) šofera sa džipom, sednem i počnem da lutam noću po Beogradu u beznađu gde ja to da nađem! Nigde, naravno, sve zatvoreno, a nigde u stvari nije ni bilo... Tada je bilo to jako, jako skromno, da ne kažem sirotinjski. I meni slučajno padne na pamet TANJUG! Ta agencija radi danonoćno! I ja sam znao, eto tako, iz štampe i šta... da je na čelu bio Sima Karaoglanović. Verovatno je bio prvoborac i tako dalje i bio je na čelu... i ja se uputim u TANJUG i kažem portiru „Ja moram hitno kod vašeg direktora, jer inače ne smem da izađem na oči Borisu Kidriču“. Možete misliti, ja Borisa Kirdriča... on je tada bio član politbiroa, jedan vrhunski kadar rukovodeći. I on me pusti kod direktora Karaoglanovića. Ja dođem i ponovim sve to - Druže direktore, ja ne smem na oči drugu Kidriču. Radimo prvi petogodišnji plan... Ja ne smem da se vratim bez geštetner papira. On onako gleda, gleda, gleda, pozove sekretaricu i kaže - Daj dva paketa ovom momku.